Voda i vlaga spadaju u faktore koji najsporije, ali i najizvesnije narušavaju trajnost građevinskih konstrukcija. Za razliku od mehaničkih oštećenja koja su vidljiva odmah, prodor vode kroz temelje, ravne krovove, terase ili mokre čvorove često se ispolji tek kada je sanacija skupa i tehnički zahtevna. Zbog toga je izbor hidroizolacionog materijala jedna od odluka koje direktno određuju vek trajanja objekta, a ne samo estetsku ili funkcionalnu celinu.
Hidroizolacija se u građevinarstvu primenjuje na više nivoa, u hidrotehničkim objektima koji su u stalnom kontaktu sa vodom, kod podzemnih delova zgrada poput temelja i podruma, na delovima izloženim atmosferilijama poput krovova, fasada i terasa, u prostorijama sa povećanom vlažnošću kao što su kupatila i kuhinje, i kod specifičnih objekata kao što su bazeni i rezervoari. Svaka od ovih namena nosi drugačije zahteve, pa se i materijali biraju prema mestu ugradnje, tipu opterećenja vodom i uslovima eksploatacije.
Tehnički zahtevi koje hidroizolacija mora da ispuni
Hidroizolacioni materijali nisu konstruktivni elementi u klasičnom smislu, oni ne preuzimaju statička opterećenja, ali od njihove funkcionalnosti zavisi upotrebljivost cele konstrukcije.
Da bi materijal mogao da se smatra tehnički ispravnim izborom, potrebno je da ispuni niz opštih zahteva, među kojima su vodonepropustljivost, jednostavnost ugradnje, hemijska postojanost u kontaktu sa vodom i drugim materijalima u sistemu, odsustvo štetnog dejstva na zdravlje tokom ugradnje i eksploatacije, zadovoljavajuća plastičnost na niskim temperaturama uz istovremenu stabilnost na visokim temperaturama, sposobnost praćenja dilatacija podloge, mogućnost premošćavanja sitnih prslina u nosećoj konstrukciji, otpornost na deformacije pod pritiskom i samogasivost.
Pored opštih zahteva postoje i posebni zahtevi koji zavise od tipa objekta, projektnog rešenja, uslova eksploatacije i režima održavanja.
Ovi zahtevi se odnose pre svega na starenje ugrađenog materijala, do kog dolazi usled prirodnih faktora poput sunčevog zračenja, temperaturnih oscilacija, vode i vazduha, ali i usled bioloških, mehaničkih, fizičkih i hemijski agresivnih uticaja. Nijedan hidroizolacioni materijal ne trpi sve ove uticaje istovremeno i u istoj meri, pa se pri projektovanju hidroizolacije mora voditi računa o lokaciji ugradnje, nameni objekta i ekonomskim okvirima investicije.
Osnovne podele hidroizolacionih materijala
Hidroizolacioni materijali se u stručnoj literaturi klasifikuju prema više kriterijuma, a najčešće se koriste podela prema sirovinskoj osnovi, prema konzistenciji i prema načinu ugrađivanja.
Podela prema sirovinskoj osnovi
Prema poreklu i hemijskom sastavu izdvajaju se tri osnovne grupe.
Prvu čine materijali na bazi bitumena i polimerbitumena, koji se na tržištu javljaju kao premazi, namazi, mastiksi i hidroizolacione trake.
Drugu grupu čine materijali od sintetičkih smola, koji se pojavljuju u obliku membrana i debeloslojnih premaza, poznatih i kao bezšavne membrane.
Treću grupu predstavljaju materijali na bazi cementnih kompozicija, koji se koriste kao premazi, vodonepropustljivi malteri ili injekcione mase.
Podela prema konzistenciji
Prema konzistenciji, hidroizolacioni materijali se dele u dve osnovne grupe.
Fleksibilni sistemi obuhvataju plastične, plastoelastične i elastične materijale na bazi bitumena, polimerbitumena i sintetičkih sirovina.
Kruti sistemi se zasnivaju na cementnim kompozicijama i ostvaruju vezu sa podlogom prianjanjem ili penetracijom u nju, bez fleksibilnosti karakteristične za prvu grupu.
Podela prema načinu ugrađivanja
Način ugradnje u najvećoj meri zavisi od vrste materijala.
Višeslojni fleksibilni sistemi od bitumenskih i polimerbitumenskih traka ugrađuju se lepljenjem po vrućem postupku ili varenjem plamenikom.
Bitumenski premazi, namazi, paste i samolepljive trake ugrađuju se hladnim postupkom.
Sintetičke i elastomerne trake polažu se kao jednoslojni sistemi, s tim što se spojevi kod sintetičkih traka izvode hladnim ili toplovazdušnim varenjem, upotrebom zaptivnih traka ili specijalnih lepkova, dok se kod elastomernih traka spojevi rade vulkanizacijom na toplo ili kontaktnim lepkom.
Tečne sintetičke bezšavne membrane nanose se hladnim postupkom, premazivanjem ili prskanjem.
Kruti sistemi se izvode u više slojeva, hladnim postupkom, na vlažnoj podlozi, premazivanjem četkom, prskanjem, malterisanjem, injektiranjem ili torketiranjem.
Pregled hidroizolacionih materijala prema grupama
Ponuda hidroizolacionih materijala na tržištu je izuzetno raznovrsna, a konačan izbor zavisi od projektantske analize koja uzima u obzir opšte i posebne zahteve objekta, garantni period, dinamiku izvođenja radova i budžet investitora.
Ugljovodonični hidroizolacioni materijali (bitumenski sistemi)
Osnovna komponenta ove grupe je bitumen, koji se koristi u prirodnom obliku ili se fabrički modifikuje.
Premazi, namazi i paste
Materijali za hladni postupak zasnivaju se na bitumenu ili polimernom bitumenu rastvorenom u odgovarajućem rastvaraču, a nanose se kao premaz debljine do 1 mm ili kao namaz debljine od 1 do 5 mm. Materijali za topli postupak sadrže duvani bitumen ili bitumen za kolovoze i koriste se za podzemne i nadzemne radove, kao i za lepljenje spojeva kod višeslojnih sistema. Mastiks predstavlja industrijski pripremljenu mešavinu bitumena za kolovoze, filera i peska standardnog kvaliteta, a razlikuju se izolacioni i zaštitni tip mastiksa.
Bitumenske i polimerbitumenske trake
U ovu grupu spada veliki broj proizvoda koji se razlikuju po uložnom materijalu i nameni, od jednostavnog impregnisanog krovnog kartona, preko traka sa uloškom od staklenog voala ili staklene tkanine, traka za varenje sa uloškom od staklenog voala, staklene tkanine ili poliesterskog filca, do traka sa aluminijumskom folijom koje se koriste kao parna brana ili za izjednačavanje pritiska pare. Sve ove trake zajedničko imaju bitumensku masu kao vezivo, dok se razlikuju u nosećem sloju, debljini i vrsti zaštitnog posipa.
Hidroizolacione membrane
Klasične bitumenske trake na bazi oksidiranog bitumena imaju ograničenja u pogledu plastičnosti i elastičnosti, naročito pri niskim temperaturama. Ovaj nedostatak se prevazilazi modifikacijom bitumena polimerima, čime nastaju membrane debljine do 5 mm.
APP membrane nastaju dodavanjem ataktičkog polipropilena i srodnih kopolimera, imaju veliku plastičnost i pogodne su za primenu na mestima izloženim toploti i UV zračenju, sa opsegom plastičnosti od otprilike minus 10 do plus 130 stepeni Celzijusa.
SBS membrane sadrže elastomer stiren butadien stiren, odlikuju se izraženom elastičnošću i dobrim ponašanjem na niskim temperaturama, u opsegu od otprilike minus 35 do 90 stepeni Celzijusa, ali imaju nešto slabiju otpornost na UV zračenje zbog nezasićenosti polimera.
APAO membrane, kod kojih se dodaje amorfni poli alfa olefin, kombinuju prednosti prethodne dve grupe, otpornost na toplotu i UV zračenje sa dobrom fleksibilnošću na niskim temperaturama.
Metalne trake
Aluminijumske i bakarne folije koriste se u kombinaciji sa bitumenskim trakama, uglavnom u debljinama do 0,2 mm. Aluminijumska folija zahteva prethodno premazivanje betonske podloge bitumenskim premazom, dok se bakarne trake pretežno koriste za zaptivanje dilatacionih spojnica.
Sintetički hidroizolacioni materijali
Sintetičke i elastomerne trake
Ova grupa obuhvata membrane debljine od 1 do 3 mm, folije do 1 mm, kao i razne premaze i paste. Najzastupljeniji sintetički polimeri za izradu traka su polivinilhlorid, polipropilen, polietilen, hlorisani polietilen i poliizobutilen, dok se od elastomera koriste butadien kaučuk, hloropren kaučuk, butil kaučuk i nitril kaučuk. Trake mogu biti neojačane, ojačane ili kaširane, a pri ugradnji je važno da se ne izlažu temperaturama nižim od minus 20 stepeni, kao ni deformacijama na temperaturama iznad 80 stepeni.
EPDM membrane, izrađene od etilen propilen dien monomera sa dodatkom čađi, ulja i stabilizatora, koriste se za hidroizolaciju krovova, industrijskih hala i benzinskih stanica, a ugrađuju se balastiranjem šljunkom ili pločama, lepljenjem za podlogu ili mehaničkim fiksiranjem. Prednosti ove membrane su dugotrajnost, elastičnost koja prelazi 300 procenata i stabilnost pri temperaturnim promenama.
TPO, odnosno FPO membrane, izrađuju se od termoplastične legure fleksibilnih poliolefina, ne sadrže halogene, plastifikatore ni teške metale, pa se smatraju povoljnijim sa ekološkog aspekta, a odlikuju se i otpornošću na UV zračenje i mogućnošću recikliranja.
Sintetički premazi i paste
Zasnivaju se na bitumenu, bitulu, lateksu ili silikonu, uz dodatak hemijskih i mineralnih komponenti, a nanose se u dva ili više slojeva, često uz armiranje staklenim ili sintetičkim vlaknima, tkaninama ili mrežicama. Posebnu podgrupu čine poliuretanski hidroizolacioni materijali, koji se pojavljuju kao tečne membrane, premazi, zaptivne mase ili prajmeri, a odlikuju se visokom otpornošću na UV zračenje, atmosferske uticaje i starenje. Zbog ovih karakteristika koriste se na ravnim krovovima, terasama, balkonima i javnim površinama poput parkinga i tuš kabina.
Neorganski hidroizolacioni materijali
Cementne kompozicije
Cementna hidroizolacija se u širokoj primeni nalazi poslednjih nekoliko decenija, otkako su razvijeni polimerni aditivi koji su ovu grupu materijala učinili konkurentnom bitumenskim sistemima. Reč je o kombinaciji cementa, mineralnih punilaca i hidrofobnih aditiva, a dodatkom polimerne emulzije dobija se polimer cementna kompozicija.
Prednost ovih materijala je mogućnost primene na mineralnim i metalnim podlogama, kao i na vlažnim površinama, budući da unutrašnja vlaga podloge ne utiče značajno na kvalitet hidroizolacionog sloja. Na tržištu se javljaju i penetrujući sistemi, koji nakon prodiranja u pore betona hemijski reaguju sa kalcijumom, stvarajući nerastvorljive produkte koji ekspandiraju u porama i prslinama i time zatvaraju putanje prodora vode.
Prema vezi koju prvi sloj ostvaruje sa podlogom, razlikuju se tri tipa maltera.
Površinski premazi debljine oko 3 mm koriste se protiv vlage i vode bez hidrostatičkog pritiska, kao i kod objekata izloženih manjem pritisku.
Penetrujući premazi prodiru u podlogu do 10 do 15 centimetara i zatvaraju kapilarne pore nakon ekspanzije, pa se koriste i kod pozitivnog i kod negativnog hidrostatičkog pritiska.
Površinski malteri debljine oko 3 centimetra koriste se u svim uslovima pritiska, jer se svojom masom odupiru dejstvu vode.
Pored ovih, na tržištu postoje i brzovezujuća sredstva za zaustavljanje prodora vode pod pritiskom, injekciona sredstva za presecanje kapilarne vlage iz tla, kao i poliuretanske mase koje bubre u kontaktu sa vodom.
Kod sanacije kapilarne vlage u zidovima od opeke ili ćerpiča, primenjuju se dva postupka presecanja vlage.
Mehaničko presecanje podrazumeva otvaranje horizontalnih proreza u zidu i ugradnju hidroizolacione membrane, uz vođenje računa o konstruktivnoj stabilnosti objekta.
Bušenje rupa izvodi se u cik-cak rasporedu, pod uglom od 45 stepeni, u dva ili tri horizontalna reda, nakon čega se rupe ispunjavaju tečnim penetrujućim sredstvima.
Proizvodi na bazi bentonita
Natrijum bentonit, glina vulkanskog porekla, predstavlja jedan od najstarijih poznatih hidroizolacionih materijala. Njegove čestice su izuzetno sitne i bubre u kontaktu sa vodom, čime se formira praktično nepropustan sloj. Za kvalitetnu hidroizolaciju sadržaj peska u glini ne bi trebalo da prelazi 15 procenata, a pre upotrebe glinu je potrebno natopiti vodom i ostaviti da odstoji na vazduhu nekoliko meseci.
Bentonit membrane se sastoje od dva sloja propilenskog geotekstila između kojih je natrijum bentonit, a pri bubrenju mogu povećati zapreminu i do 16 puta u odnosu na početnu. Da bi hidroizolacija bila potpuna, u fazi betoniranja mora se ostvariti mehanička veza između geotekstila i betonske konstrukcije. Ovakve membrane se koriste kod konstrukcija koje su stalno ili povremeno izložene podzemnoj vodi.
Injekcione bentonitne kompozicije koriste se za sanaciju hidroizolacije podzemnih konstrukcija, nanose se pumpanjem sa spoljne strane ili kroz izbušene otvore, i ekspandiraju u kontaktu sa vodom formirajući vodonepropustan sloj. Za razliku od cementnih injekcionih sistema, koji se nanose isključivo sa unutrašnje strane, bentonitni sistemi mogu se ugrađivati i spolja, a poseduju i sposobnost samozaptivanja pri sleganju konstrukcije, što znači da njihova efikasnost ne zavisi od pojave mikroprslina u betonu.
Zaključak
Iz svega navedenog jasno je da tržište nudi širok spektar hidroizolacionih materijala, sa različitim sirovinskim osnovama, konzistencijom i tehnikama ugradnje. Bitumenski i polimerbitumenski materijali i dalje predstavljaju najzastupljenije rešenje kod izgradnje novih objekata, dok se cementne i polimer cementne kompozicije najčešće biraju kod sanacije postojeće hidroizolacije oštećene dejstvom vode i vlage iz tla. Za ukopane delove objekata najčešće se koriste bitumenske i polimerbitumenske trake, kao i sintetičke, plastične i elastomerne kompozicije, dok samolepljive bitumenske trake i bentonit membrane takođe imaju značajnu primenu.
Pravilan izbor materijala uvek zavisi od konkretnih uslova gradnje, pa je odluka o sistemu hidroizolacije zadatak koji treba prepustiti projektantskoj analizi, a ne slučajnom izboru na osnovu cene ili dostupnosti.
Imate problem sa vlagom ili prodorom vode?
Ne nagađajte koje je rešenje potrebno.
Opišite nam problem i pošaljite upit za hidroizolacione radove.
Leave a Reply